Интервју: Марко Шелић Марчело
Све оно истински вредно почиње неком игром
Иако вечити дечак, Марко Шелић чврсто стоји иза својих ставова. Он је успео у ономе у чему већини људи није –повезао је посао и задовољство. Целокупан његов рад у вези је са писањем, због чега и не воли да га називају „свестраним момком“, Препознатљив је по стилу и по томе што се неретко осврће на проблеме и тренутну ситуацију у друштву. Ипак, главни лајтмотив у његовом раду су ломови у човеку, не оном који обитава у неком другом, тајанственом свету, већ човеку ког можемо срести на улици и проћи поред непогледавши га. На сцену „Напетог шоуа“ спреман је да ступи и заувек промени правила игре – Марчело.
Када си испољио љубав ка писању песама и како је настала твоја прва песма?
То је, заправо, била љубав према писању, према приповедању, не нужно према писању песама. Сматрам себе првенствено прозним аутором, јер и те песме нису ништа друго до проза камуфлирана у стихове. Било како било, та се страст родила веома рано, још у детињству, а верујем да је прва песма настала на неком од часова литерарне секције. Ништа вредно спомена, наравно, дечја игра. Премда све оно истински вредно почиње неком игром.
Колико је тешко одржати каријеру на алтернативној сцени? Да ли си икада долазио у искушење да се опробаш у неким комерцијалнијим музичким жанровима?
Никад, ни под разно и ни за какве новце. Између мене и трунке таквих порива стоји Кинески зид. Не можеш се у томе опробавати, јер то није никакав изазов: да би то извео, не треба да добациш на неки виши ниво себе и свог рада, него управо супротно: да се поглупиш и банализујеш. Екипа и ја свакој песми приступамо са једнаким еланом, а то шта ће се више, а шта мање допасти публици, то је тема за публику – ми сигурно никада не седимо промишљајући како да направимо нешто што ће “проћи боље”. Сви се бавимо и другим стварима, па нисмо уцењени тиме колико ће наша музика зарадити – јер управо у тој тачки почиње проституисање стваралаштва и ставова. Дакле, душе. А тешко засигурно јесте, и садржи дозу огорчености и понижења када радиш нешто макар елементарно писмено у неписменој земљи и усред крајње упростаченог времена. Али ту се и мери ко си, јер уопште није тешко држати до себе онда кад те ништа и не угрожава.
Твоји текстови су увек друштвено ангажовани. Да ли су се, и ако јесу у којој мери, променили твоји ставови о темама на које си се освртао?
Не, нису увек друштвено ангажовани. То се односи само на оне најпознатије, а најпознатији су управо због тога, јер смо се у таквом времену обрели. Међутим, ко год издвоји времена да прочита романе и преслуша целе албуме увидеће да је оно што се назива ангажованим за мене често само позорница на коју своје јунаке изводим – оно главно што те приче и песме чини дешава се у њима, тим јунацима. Лом у човеку, то је моја тема. Ставови се не мењају, не они стожерни. Све остало подложно је полемици. Верујем у шта верујем, али разумем да то није једина истина о свету.
Када си открио љубав ка литератури и када си се одважио да напишеш прву књигу?
Као што рекох, била је то љубав према доброј причи, и родила се и пре но што сам научио да читам: малтретирао сам кога год сам стигао да ми чита:) Занимао ме стрип, потом се то проширило и на књигу. Нешто налик роману написао сам у старијим разредима основне школе. Наравно, ни то није ништа вредно спомена у смислу озбиљног рада, такође само играрија. Али ето, броји се у некакав покушај. А први објављени роман, Заједно сами, написао сам кад сам био двадесетпетогодишњак, пре седам година.
Како тече креативни процес током писања књиге?
Некад тече, некад тапка у месту – углавном, у томе нема ничега лепршавог, ничега што људи који се не баве креативним пословима замишљају. Ти су послови отуда код нас увек на неком ужасно увредљивом гласу код ширих маса: мисли се да је то неко зезање, дођу музе па те надахну, а на теби је само дактилографски посао. Истина је, међутим, да идеја представља веома мали проценат радног процеса, иако се на њој све заснива. Идеја је само тренутак, а онда следе дуги сати напорног рада, пуни погрешних путева, писања и брисања, док не дођеш до решења. А понекад чак и не дођеш. Ту време не игра никакву улогу: ако имаш задатак да утовариш угаљ, после десет сати видеће се резултат чак и ако си забушант; у креативним пословима могуће је интензивно радити исти тај број сати, а да на крају ниједно решење, ниједну реченицу не усвојиш и будеш поново на почетку.
Како је дошло до сарадње са Давидом Албахаријем и Коканом Младеновићем?
Част ми је што могу рећи да смо, изнад свега, добри пријатељи, а налазимо много заједничких тачака и у ономе што свако од нас ради. И са Давидом и са Коканом сарађивао сам и раније, па ми је било сасвим природно да их укључим у Напет шоу, будући да сам тамо окупио људе које сматрам, пре свега, изумирућом врстом званом пристојан свет. Кроз есејистичко-колумнистичке текстове који, поред стихова са албума, чине ову књигу, покушали смо да заједно промислимо разне теме, од актуелног “овде и сад” до креативних дилема и решења.
Да ли је место уредника за тебе посао или задовољство?
Оба: много задовољства, јер у редакцији Веселог четвртка уређујем три едиције Дилана Дога, мог омиљеног јунака још од клиначких дана, и много посла, јер оно што волиш радиш из све снаге, не допуштајући да испадне икако другачије но најбоље могуће. Тај рад укључује писање уводника за сваку епизоду, писање и уређивање текстуалних додатака – где имамо сјајне сараднике и врсне познаваоце књижевности, стрипа и популарне културе, а ту је и адаптација превода, која подразумева решавање непреводивих игара речима и стилска сређивања сваке врсте, па и поетске: Дилан је као серијал веома често склон меланхоличном лиризму, а понекад су ту и стихови које ваља препевати.
Мали број људи упознат је са твојим хуманитарним и друштвено ангажованим радом, као и сарадњом са НВО "Астра". Како је дошло до сарадње и да ли би нам нешто више рекао о томе?
Нема разлога ни да буду упознати, јер се хуманитарним радом ваљда не бавиш да би тиме махао унаоколо – то је тековина неваспитане ере и неваспитаних људи који су окупирали медије и одане заударају својим простаклуком, али не значи да су такве ствари постале нормалне само зато што су постале свакодневне. Помогнеш коме год можеш, кад год можеш, и то је то; како лепо рече Сремчев Ибиш-ага: “Има један наш реч, да га не запишеш, ама да га запантиш убаво: севап (добро дело) учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна.” Што се сарадње за Астром тиче, свако може преслушати песму Чеп и упутити се у ствар, а бавили смо се проблемом трговине људима. То је озбиљна невоља која вреба иза ћошка, а да и не знамо, и у њу се запада много лакше него што замишљамо.
Да можеш да се вратиш у прошлост, који савет би дао сам себи?
Ниједан, онај тамо ја не би послушао:) Ништа није могло испасти другачије него што је испало – не зато што судбина постоји, него зато што људи терају куд терају и то их води тамо куда их води. Важи и за добро и за лоше.
Аутор текста: Владимир Терзић
Аутор фотографија: Ана Даниловић
