Лозничанин Слободан Костадиновић недавно је објавио свој први роман „Вукмир“, уједно и прва објављена књига у издању локалног Удружења грађана „Реч и дело“. Роман прати живот младог Вукмира који је у детињству преживео тешку операцију и много година касније игром случаја завршио на пустом острву. Аутор је овим делом желео подсетити младе људе на вредности које је савремени човек заборавио, а колико је у томе успео процениће читаоци.
Врло је необично да наставник информатике напише књигу која није из његове области. Шта је био пресудан тренутак?
Писањем се бавим из љубави према књизи и жеље да иза мене остане још нешто што нема додирних тачака са струком. Сматрам да човек треба да буде свестран и да има широке погледе, да не бива ограничен само дипломом школе. Као што сам рекао на промоцији романа, инспирацију сам црпео из вероватно најтежег периода мог живота, што је била моја операција срца. Осећао сам потребу да изразим захвалност мојој породици и људима који су били уз мене. И овај роман је један од начина да се захвалим, јер уводни део јесте аутобиографски.
Какве су биле реакције људи када си им рекао да ћеш објавити књигу?
У принципу, људи који ме познају нису се много изненадили идејом да објавим роман, јер знају да сам свестран. Ја сам рецимо завршио средњу физиотерапеутску, а потом дипломирао на смеру информационих технологија, након тога специјализирао инжењерски менаџмент, што опет нема везе једно са другим. Са нестрпљењем су моји пријатељи ишчекивали публикацију која је, Богу хвала, коначно и остварена. Сад чекамо утиске након што је прочитају.
Игром случаја главни јунак твог романа завршио је на пустом острву. Да ли си на овај начин желео да прикажеш младог човека у ситуацији без савремених научних достигнућа и социјалних мрежа које утичу на отуђење човека, или си покушао да укажеш на снагу човекове воље да опстане у свим условима ма колико они сурови били?
Желео сам да се радња одвија у околностима где материјалне ствари немају значаја. На таквом месту у први план избијају оне истинске вредности, пре свега жртва за ближњег, било то за пријатеља или из љубави мушкарца према жени и обрнуто. И направио бих паралелу, јер радња се одвија, да кажем, у екстремним условима, а кад погледамо урбану средину у којој живомо, нису ли и то екстремни услови? Само су поставке другачије. Данас, сасвим је јасно, постоји велика отуђеност међу људима, нема емпатије, нису више на цени вредности човека које су нам од Бога дате. Технологија уместо да нам помаже и зближава нас, има негативан утицај поготову на омладину у тинејџ добу. Дакле и ово су екстремни услови , бар их ја тако видим.
Колико сте ти и Вукмир слични, а колико се разликујете?
Лик Вукмира јесте настао из моје тежње да досегнем такав ниво. Негде ми то полази за руком, негде не. Он је јак и стабилан и невероватно борбен. Нема граница кад је у питању његова борба за вољену особу и пријатеља. Има изузетно изражен животни инстинкт који произилази из његове вере у Бога и вере да је у Његовој милости. Али, има он и своје мане, тврдоглав је и ретко прихвата савете, поступиће на крају како он мисли да је најбоље. Јесте сличан мени, али наравно да постоје неке ствари које бих ја урадио другачије. Ипак је ово роман где писац одређује судбину и где постоји слобода да се лику припишу одређене особине.
Занимљива је симболика имена Вукмир. Може ли вук да нађе мир?
Наравно да може уколико ми то желимо и у то истински верујемо. Све је до нас и избора које правимо.
Шта то млади људи могу да науче од Вукмира?
Мислим да могу да науче доста тога. Пре свега о тим истинским вредностима које толико пута помињем. Да није живот само у материјалном, да се срећа може пронаћи и у малим стварима и да она не кошта ништа. Такође, да је борба непрестана, од самог рођења па до смрти и у тој борби треба бити истрајан, јер само је тако успех загарантован. Такав је Вукмир заправо и зато је преживео све те силне проблеме и опасности које су вребале са свих страна.
Ово је твој први роман. Планираш ли да објавиш још неко дело?
Планирам свакако. Имам већ неколико идеја за следеће дело. Размишљам још увек које ћу одабрати, па да се дам на посао.
Разговор водио: Владимир Терзић
